Monday, November 7, 2011

U nasledje..jedan bros - jedna prica

                                        "Remember when thirty seemd so old
                                         Now lookn' back, it's just a steppin' stone
                                         To where we are,
                                         Where we've been
                                         Said we'd do it all again
                                         Remember when.."

S' vremena na vreme otvorim onu staru skrinju i zasuzi mi oko kad dotaknem stvarcice meni vrednije od svih dragulja ovog sveta...



Godina 1931. Moja nana, devojcurak, setajuci sa drugaricama, u snegu nadje bros. U to vreme sedef broseve nosile su samo jako bogate zene pa nana ovaj bros nije smela da prijavi sve do udaje dobrih 5 godina kasnije  (prabaka je bila jako stroga zena i verovatno bi je naterala da obidje ceo grad i da vrati brosic vlasnici : )). Dobila sam ga za petnaesti rodjendan, par meseci pre nanine smrti i svaki put kad ga nosim, cujem je kako mi govori :" Ispravi se, niko ne voli zgrbavljene devojke. Sitni koraci, a ne k'o harambasa neki.  Uvek kazi "molim" i "hvala", cak iako to neko ne zasluzuje..". Nana moja..moracu da joj posvetim poduzi post sa sve fotografijama..

Onda je nana srela dedu - visokog, zgodnog, crnokosog. Nikad se nisu zaljubili jedno u drugo ali su znali da ce funkcionisati prekrasno. Stvorili su divan dom, tri prelepe kceri, najpopularniji krojacki salon u gradu a onda...Onda je poceo Drugi svetski rat, deda je otisao u partizane i nikad se vise nije vratio..
Veridbeni poklon

Najstarija nanina kci, moja omiljena tetka (pominjana u milion postova do sad) imala je muza avanturistu. Proputovali su pola zemljine kugle (sto prevoznim sredstvima, sto stopom ili taban-fijakerom), ziveli na Sulawessiju, u Pakistanu, Iraku, Damasku..Ovaj srebrni nefotogenicni cvetic je sa Saray Souqa u Bagdadu

Za poslednji brosic vezana je prica o jednoj od onih ljubavi koja vam se desava jednom ili se nikad ne desi. Prica o coveku i zeni, porodicama, kulturama, zemljama..od Pariza do Beograda preko Skoplja i Soluna..

Poslednjoj prici sami dodajte kraj..






7 comments:

  1. Predivan post...prosto ne znam šta da napišem...potpuno su me obuzeli utisci!!! Ovaj prvi broš mi je posebno lijep...priča i sjećanja vezana za taj broš imaju neprocjenjivu vrijednost!

    ReplyDelete
  2. Divan ti je post,kao i brosevi.Ja od moje bake imam mindjuse za uspomenu.Najvredniji poklon koji sam ikada dobila.
    (Ako si se skrasila na jednom mestu ja da saljem poklon.Dogo nisam bila na netu,obaveza trista.Pozz)

    ReplyDelete
  3. Nevjerojatna priča,blago,sve!Uživala sam iskreno.

    ReplyDelete
  4. Iskreno se nadam da ćeš nastaviti priču. I ja sam uživala,imaš blago vani i blago unutra. ;))

    ReplyDelete
  5. Divna prica zaista.Odusevila si me time, sto sve tako lepo cuvas i pamtis price vezane za te dragocenosti, jer onaj ko se odrice svog nasledja, svoje tradicije, odrice se korena i predaka svojih, pa ga kao cvet maslacka i najmanji razvigorac raznese na sve strane sveta i gubi mu se svaki trag. A da kraj price, pa naravno, ziveli su dugo, srecno i voleli se kao i prvog dana.Nista drigacije ne prihvatam i tacka.

    ReplyDelete
  6. Hvala vam, divne ste :)) Ima jos puno divnih prica ali nikad dovoljno vremena da se ispisu. Racunam ide zima pa tad na tenane :)

    ReplyDelete
  7. kako ja volim ovakve price...i ljude koji umeju da cuvaju nasledjeno od svojih predaka,samo po cenu i da dodje ta zima:)

    ReplyDelete